20/04/2026
У петак, 17. априла, отворили смо изложбу Алексе Арсовића, која обухвата портрете песника, књижевника и аутопортрет.
"Изложени циклус представља прво Арсовићево доследно и експлицитно окретање портрету као жанру. У томе је и његов шири значај: портрети нису само тематски заокрет, већ откривају дубљу линију његовог сликарства, које је и раније било усмерено ка духовном доживљају човека, мање кроз физиономију, а више кроз асоцијативне форме, геометријску структуру и унутрашњи ритам слике.
Арсовић остаје доследан свом сликарском језику. Портрети нису класичне представе личности. Лица нису мирна и затворена форма, већ простор у којем се боја, потез и материја непрестано преиспитују. Слојеви боје откривају и прикривају физиономије, а лица се појављују из самог ткива слике.
Овакав приступ близак је разумевању слике као процеса код француског филозофа Жила Делеза, у којем се форма, у овом случају лице, не задаје унапред, већ настаје кроз сам чин сликања, кроз нанос, брисање и поновно грађење – као да се лик не може приказати одједном, већ мора постепено да се открива.
Видимо потезе који су снажни, али контролисани. Видимо боју која је некад густа, некад огољена. Видимо лица која су истовремено јасна и фрагментисана. Управо у тој напетости између фрагмента и присуства настаје оно што ову изложбу чини посебном.
Ово су портрети људи који мисле. Људи који су стварали реч, текст, идеју. Зато на први поглед видимо лица, али она нису само прикази спољашњости. Грађена слој по слој, наносом и стругањем, постепено откривају идентитет портретисаних. Зато није случајно што су погледи на многим сликама усмерени мимо нас – као да гледају у сопствени унутрашњи хоризонт, у тихом дијалогу са собом.
У коначном сликарском поступку портрети се указују као место искуства и сусрета сликара „лицем у лице“ са портретисаним, при чему се истовремено очитава и Арсовићево унутрашње стање, прожето осећајем и близине и дистанце друге особе.
Сада је сасвим јасно откуда је и аутопортрет укључен у исти низ и унутар истог простора у којем се налазе портретисани песници, књижевници, пријатељи и савременици.
Тај однос је близак етици француског филозофа Емануела Левинаса, који сматра да се морални ауторитет лица Другог осећа у нашој бесконачној одговорности за Другог, па се позиција аутопортрета може разумети и у светлу његове мисли да дугујемо Другом све, док Други нама не дугује ништа. У том смислу, аутопортрет делује као чин укључивања, као прихватање односа и као свест о месту које уметник заузима у заједници коју слика.
Он се не издваја, већ се поставља међу друге, унутар истог поља погледа, памћења и блискости." (Соња Милићевић)
Алекса Арсовић (1948) је рођен у Рашки (Гњилица). Његов пут ка сликарству утемељили су студије филозофије и сликарско знање и искуство стечено код Недељка Гвозденовића и Александра Јеремића Цибета. Од 1984. године је члан УЛУС-а, у статусу самосталног уметника (сада и у стстусу пензионера). Током четири деценије континуираног бављења сликарством, излагао је на многобројним колективним изложбама и имао десетину самосталних изложби у земљи и иностранству. Био је члан првог Уметничког савета Галерије Центра за културу „Градац“. Члан је Клуба ликовних уметника „Рашка школа“ и лауреат Годишњег салона овог удружења 2011. године.
Живи и ради у Београду.
@пратилаца
@највећиобожаваоци
Centar za kulturu "Gradac"
ULUS
Sonja Milićević
