It is situated in Niš, on the old Constantinople Road leading to Sofia. The monument was built using the skulls of the Serbs killed by order of Ottoman Sultan Mahmud II during the 1809 Battle of Čegar. On May 31, 1809 on Čegar Hill a few kilometers northeast of Niš, Serbian insurrectionists suffered their greatest defeat in the First Serbian Uprising against the Ottoman Empire (1804-1813). The ins
urrectionists' advance towards Niš was stopped here and, when the far stronger Turkish forces attacked, the battle was ended by the Serbian commander Stevan Sinđelić, who sacrificially fired at his gunpowder depot in order to avoid surrendering to the Turks, killing himself, the rest of his men, and the advancing Turks. After the retreat of the Serbian rebel army, the Turkish commander of Niš, Hursid Pasha, ordered that the heads of the killed Serbs were to be mounted on a tower to serve as a warning to whoever opposed the Ottoman Empire. In all, 952 skulls were included, with the skull of Sinđelić placed at the top. The scalps from the skulls were stuffed with cotton and sent to Constantinople (modern Istanbul) as proof for Sultan Mahmud II. The tower stood in the open air until the liberation of Niš in 1878. By that time, much of the tower had deteriorated from weather conditions or from the removal of skulls for burial by relatives of killed rebels. In 1892, with donations gathered from all over Serbia, a chapel designed by the Belgrade architect Dimitrije T. Leko was built to enclose what was left of the tower. Today, only 58 skulls remain, including that of Sinđelić. In front of the chapel stands the monument to Sinđelić, and a small relief depicting the battle, both from 1937. The monument commemorating the battle in the form of a guard tower was built in 1927 on Čegar Hill by Julian Djupon. The lower part is made out of stone from the Niš fortress. Skull Tower was declared Monument of Culture of Exceptional Importance in 1979, and it is protected by Republic of Serbia.
----------------------------------------------------------------------------------------------------------
Ћеле-кула је споменик из Првог српског устанка који је у знак одмазде тадашња Турска власт у Србији изградила од лобања погинулих српских ратника у бици на Чегру. Налази се на 4 km од центра Ниша, на путу ка Нишкој Бањи. Сврстана је у споменике културе од изузетног значаја за Републику Србију и данас представља музејски објекат.
Процењује се да је у бици на Чегру, која се одиграла 31. маја 1809, погинуло око 6.000 турских ратника. Како би оправдао толики губитак нишки Хуршид-паша наредио је да се коже са глава погинулих Срба одеру, напуне сламом и пошаљу у Цариград. Затим је, како би заплашио Србе, наредио да се у знак опомене на источној страни Ниша сазида кула од камена и да се у њене зидове узидају преостале лобање погинулих војника, „тако да средина куле буде једноставна, од камена и креча а главе српских војника да се окрену у поље и узиђају споља“.
Кула је сазидана у периоду од јуна до јесени 1809. године, на некадашњем улазу у Ниш са цариградске стране, који се данас налази у средишту насеља Трошарина. Сачињена је од четири потпорна зида (ширине око 4,5 m и дебљине 0,5 m) која су се наслањала један на други чинећи шупљу, закровљену форму чија је првобитна висина износила 5 метара. У њу су узидане 952 лобање погинулих устаника, послагане у симетричне редове. Иако су Турци забрањивали Србима да односе лобање са њених зидина, многе главе су кришом скидане и сахрањиване у околним гробљима.
Турских извора о Ћеле-кули готово и да нема, тако да се подаци о њеном изгледу, начину градње и броју лобања заснивају на белешкама путописаца који су у XIX веку пролазили кроз Ниш. Најранији опис дао је београдски лицеј Исидор Стојановић, а нешто детаљнији опис о ондашњем стању Ћеле-куле дао је Живан Живановић 1882. године: „Ја сам брижљиво бројао, и на остатку од куле само било је са северне стране 123 главе, а западне стране 103, са источне 105 и с јужне 180 – свега 511 глава. Благородна душа мештана није могла да гледа ову страшну слику недела, те су кришом многе главе поскидане и с пијететом положене у гробља.“ У Европи се за Ћеле-кулу први пут чуло из списа француског песника Алфонса де Ламартина. У свом проласку кроз Ниш, о Ћеле кули је рекао: "Нека Срби сачувају овај споменик! Он ће научити њихову дјецу шта вреди независност једног народа, показујући им по какву су их цијену платили њихови очеви."
Ламартин, јула 1833.
Иако је у другој половини XIX века, један од модернизатора турске државе Митхат паша донео одлуку да се кула сруши, то није извршено због интервенције нишких Турака. Тако је све до 1892. Ћеле-кула била изложена времену, након чега је прилозима из читаве Србије, према пројекту архитекте Димитрија Лека, изнад ње подигнута данашња капела.[2] Године 1937, приликом прославе шездесетогодишњице ослобођења Ниша од Турака, чишћењем средишњег дела објекта, пронађено је више лобања, које су поново уграђене у кулу.
Данас је преостало само 58 лобања, а једна од њих је посебно издвојена на пиједасталу, као лобања вође устанка Стевана Синђелића.
