Народни музеј Краљево

Народни музеј Краљево Званична Фејсбук страна Народног музеја у Краљеву.
(1)

Народни музеј у Краљеву основан је 1. маја 1950. године као Музеј завичајног типа под називом Градски музеј Ранковићево. Године 1953. Музеј мења назив у Народни музеј Ранковићева, а од 1955. има данашњи назив Народни музеј у Краљеву.
Током наредних година најзначајнији подухват је формирање колекције копија фресака XIII века које су радили најпознатији српски кописти што је резултовало отварањем т

зв. Галерије фресака 1965. године.

Народни музеј у Краљеву према класификацији музејских предмета спада у музеје комплексног типа и садржи 5 збирки: за археологију, нумизматику, етнологију, историју и уметност око којих су формирана истоимена одељења, као и одељења за конзервацију, документацију, педагошко-пропагандни рад и стручну библиотеку. Према територијалној класификацији је регионални музеј надлежан за три општине: Краљево, Рашка и Врњачка Бања.

Након 60 година од оснивања Музеј у Краљеву је израстао у значајну установу у области заштите покретних културних добара која брине о хиљадама предмета разврстаним у збирке, организује изложбену и издавачку делатност, научне скупове, округле столове, радионице, музичке програме и промоције стручне литературе. Музеј негује успешну сарадњу са свим релевантним установама заштите, културе, науке и високошколским установама. Круну вишедеценијског рада Музеја представља Стална поставка отворена 15. маја 2008. године. О успешности у раду и доприносу у сфери културе најбоље говори награда „Михајло Валтровић“ коју је Музејско друштво Србије доделило Народном музеју у Краљеву 2008. године.

Зграда у којој је данас смештен Музеј је адаптирано старо школско здање подигнуто 1873. године у коме су до 1975. радила Ратарска школа, Гимназија и основна школа. Општина града Краљева је 1985. године пренела ову зграду у власништво Музеја. Адаптација зграде започела је 1993. године, а прва фаза, односно приземље здања, завршено је 1995. године. Друга фаза дефинисана у етапе спрат – поткровље – фасада завршена је у периоду између 2002. и 2005. године чиме је Музеј добио простор од 1270 м2 у 4 нивоа.

На данашњи дан, 8. маја 2026. године, Српска православна црква слави Светог апостола и јеванђелисту Марка, који је напис...
08/05/2026

На данашњи дан, 8. маја 2026. године, Српска православна црква слави Светог апостола и јеванђелисту Марка, који је написао друго по реду Јеванђеље, које носи његово име. Пореклом је био Јеврејин и ученик Светог апостола Петра, који Марка назива својим сином по духу. Када је с њим боравио у Риму, на молбу верних, написао је Свето Јеванђеље, које је најпре прочитао Свети Петар и одобрио као истинито све у њему написано. Из Рима га Св. Петар шаље у Египат, где се сматра оснивачем Цркве у Александрији, а проповедао је и по Либији, Амоникији и Пенапољу. Такође је сврстан међу Седамдесет апостола Христових.

Свети Марко је страдао у Александрији од стране паганске руље која га је вукла по улицама, ухвативши га на Ускрс, када је држао службу у цркви. У тамници, где су га затим бацили, посећује га Христос лично. Сутрадан, током нових мука, Свети јевађелиста је предао дух свој Господу. Сахрањен је као први мученик Александријски, а током IX века његове мошти су млетачки трговци пренели у Венецију, где се и данас налазе у цркви њему посвећеној.

Свети Марко спада и у једну од слава Београда, с обзиром да му је посвећена велика црква на Ташмајдану. Лепа представа овог светитеља сачувана је у пандатифима куполе цркве Свете Тројице у Манастиру Сопоћани, где га видимо како за писарским столом пише Свето Јеванђеље.

Да ли сте знали да је дан Светог Марка или Марковдан заузимао је важно место у календару народних веровања и обичаја? Ве...
07/05/2026

Да ли сте знали да је дан Светог Марка или Марковдан заузимао је важно место у календару народних веровања и обичаја? Веровало се да на овај дан не треба ништа радити у њивама и пољима како Свети Марко, поштован и као Градобија, не би послао град који би уништио усеве. Прве радове у пољу на окопавању кукуруза требало је почети након овог празника. Осим тога, људи су веровали да у току овог дана није требало спавати да се не би осећали поспано и били болешљиви у току године. Једини изузетак су били они који су спавали током дана на Ђурђевдан. Како би избегли „казну” да буду поспани до следећег Ђурђевдана, требало је да одспавају током дана и на Дан Светог Марка. У околини Краљева у данима око Марковдана почиње се и са шишањем оваца.

Марковдан је такође и честа градска или сеоска слава, а тог дана се организују и литије. Београдска општина Палилула прославља овог светитеља као своју славу. Тог дана се организује литија на Ташмајдану, где се налази црква посвећена Светом Марку.

На данашњи дан, 6. маја 2026. године, Српска православна црква прославља Ђурђевдан, односно празник Светог Георгија или ...
06/05/2026

На данашњи дан, 6. маја 2026. године, Српска православна црква прославља Ђурђевдан, односно празник Светог Георгија или Светог Ђорђа (280–303). Овај светитељ је био официр у римској војсци цара Диоклецијана, али и велики исповедник вере, који је мученички страда 303. године у време једног од највећих прогона хришћана.

Рођен је у угледној хришћанској породици, у Кападокији у Малој Азији, али је рано изгубио оца, па је отишао да живи са мајком на њеном имању у Палестини. Добио је високо образовање и као млад значајан положај у структури римске војске. Али када 303. године дошло до великог прогона хришћана, младић је стао јавно у њихову заштиту и пред царем исповедио своју веру. Тада почиње његово страдање, а житије наводи велики број сурових мука којима је био изложен, али је упркос томе Ђорђе је стално остајао жив. На крају га одводе до храма да би се поклонио кипу бога Аполона, где је мученик само прекрстио кип, који је одмах пао заједно са свим другим статуама богова у паганском светилишту. Пред овим призором, царица Александра, Диоклецијанова супруга, јавно иступа и исповеда веру у Бога који Ђорђу даје оволику моћ. Цар их након тога, обоје осуђује на смрт мачем.

Свети Ђорђе – Ђурђевдан је једна од највећих српских слава, а у иконографији се од 9. века приказује као витез на коњу који убија аждају, с тим што се аждаја тумачи као паганство. Једна од ових икона чува се у оквиру Легата др Оливере Радојковић Чоловић, пореклом је из Баната и датује се у половину XIX века.

Да ли сте знали да је Ђурђевдан празник који је у народним веровањима означавао почетак пролећа? Обичаји везани за Ђурђе...
05/05/2026

Да ли сте знали да је Ђурђевдан празник који је у народним веровањима означавао почетак пролећа? Обичаји везани за Ђурђевдан имали су за циљ да обезбеде добро здравље и родну годину. Уочи празника жене су брале биље које су потапале у воду донету са воденичког кола, којом би се сутрадан умивали сви укућани. Младићи су се купали и у рекама у које је лековито биље било потопљено. Веровало се да ово биље даје снагу и штити укућане од сваког зла током целе године.

Са истим циљем су капије и врата кићени цвећем и разним биљем или уочи Ђурђевдана или рано изјутра. Највише је коришћен селен, биљка за коју се веровало да је ни не треба брати пре овог празника. Селеном је украшавана и одећа. Ђурђевдан је остао познат и као дан хајдучког састанка, а уједно је и главни празник за све Роме, без обзира на њихову вероисповест.

Под називом мајске руже најчешће се подразумевају старе баштенске руже које цветају једном годишње, крајем пролећа и поч...
04/05/2026

Под називом мајске руже најчешће се подразумевају старе баштенске руже које цветају једном годишње, крајем пролећа и почетком лета. Иако се у народној употреби овај назив понегде јавља и за божур, у ужем смислу он се односи на старе сорте, мирисних ружа, пре свега на столисне руже (Rosа centifolia), Француске руже (Rosa gallica), Дамаске тј. Бугарске руже (Rosa damascena) и Беле руже (Rosa alba).

За разлику од многих модерних сорти, ове руже не цветају током читаве сезоне, већ дарују један кратак, снажан и изразито мирисан талас цветања. Управо у том пролазном, али раскошном врхунцу лежи део њихове посебне дражи. Најчешће се јављају у мају и на почетку јуна, па и данас остају један од најупечатљивијих знакова позног пролећа. Поједине мајске руже вековима биле цењене не само због лепоте, већ и због практичне употребе: њихове латице коришћене су за ружину водицу, слатко, сирупе, ликере и мирисне екстракте.

У средњовековној традицији ружа је припадала кругу цветова са посебним симболичким значењем и повезивана је са рајем, лепотом, светошћу и обновом живота. Та симболика у српској уметности видљива је и током 18. и 19. века у иконографском типу Богородице „Ружа која не вене”, где је ружа одраз Богородичине чистоте, непролазности и духовне лепоте. Истовремено, у народној традицији она се појављује и у облику дивље руже, односно шипка, који је у појединим крајевима био повезиван са вилинским и натприродним просторима.

Управо захваљујући својој лепоти, визуелној привлачности и богатом културном значају, ружа је постала један од најомиљенијих цветних мотива у декорацији посуђа. У сталној поставци Народног музеја Краљево налази се и декантер за жестока пића, настао почетком 20. века, чију површину краси дискретно осликан украс у виду гирланде од ситних ружица, чија се фотографија налази у коментару ове објаве.

Зумбул (Hyacinthus orientalis) припада оним цветовима чија се прича простире дуж Истока и Запада. Баштенски зумбул порек...
03/05/2026

Зумбул (Hyacinthus orientalis) припада оним цветовима чија се прича простире дуж Истока и Запада. Баштенски зумбул пореклом је из источног Медитерана и западне Азије, а у европској култури усталио се као један од најпрепознатљивијих пролећних цветова, пре свега захваљујући својој густој усправној цвасти и снажном мирису. Његова историја тесно је везана за луковицу, која у себи чува храну и влагу и омогућава биљци да преживи неповољан део године. Због њене лаке преносивости управо је луковица помогла да зумбул из свог источног завичаја уђе у шире трговачке токове и устали се као незаобилазан баштенски цвет у Европи.

Према античком миту, зумбул је настао из крви лепог младића Хијацинта, кога су волели и Аполон и Зефир. Како је младић био наклоњенији богу Сунца, у Зефировом срцу родила се љубомора. Док је Хијацинт са Аполоном играо бацање диска, љубоморни Зефир је искористио прилику за освету и скренуо диск ка глави несрећног младића, усмртивши га. Овидије описује како је Аполон у жалости пришао Хијацинту, загрлио га и оплакивао, али се већ тада, чудесном силом, младићево тело претворило у цвет. Његови златасти увојци прешли су у зелено лишће, а азурни цветићи засенили су му чело.

И у српској култури, зумбул је имао више од ботаничког значења. У народној песми „Љубавни растанак” помиње се „плави зумбул”, што показује да је овај цвет ушао и у поетски језик, као знак младости, лепоте, нежности и љубавне чежње.

Зумбул заузима посебно место и као орнамент. У османској уметности 16. века, уз ружу, каранфил и лалу, улази у круг најважнијих цветних мотива. Његов приказ на предметима није био случајан, зумбул је био довољно препознатљив да делује декоративно, али и довољно цењен да укаже на отменост, уређеност и културу дома који тај предмет поседује. Та традиција приказивања овог цвета, заједно са његовим физичким присуством, проширила се и по Европи. У сталној поставци Народног музеја Краљево, налази се Југештил послужавник с почетка 20. века са мотивом белог зумбула, чију фотографију можете наћи у коментару ове објаве.

Бела рада, красуљак или тратинчица (Bellis perennis), вишегодишња је зељаста биљка из породице главочика, препознатљива ...
02/05/2026

Бела рада, красуљак или тратинчица (Bellis perennis), вишегодишња је зељаста биљка из породице главочика, препознатљива по ниском расту, приземној розети листова и цветној главици са жутим средиштем и белим, понекад ружичасто преливеним латицама. Њено име потиче од латинских речи bellis „лепа” или „љупка”, и perennis, што значи „трајна” или „вишегодишња”.

Према римском предању, бела рада је постала од нимфе Белиде, која се, бежећи од нежељене пажње бога Вертумна, претворила у скроман пољски цвет. Њено енглеско име, daisy, потиче од староенглеског израза dæges и ēage (day's eye), што у преводу значи, „око дана”, јер се цвет беле раде отвара на светлости, а затвара у сумрак и по киши.

У европској традицији је најчешће повезивана са детињством, невиношћу, чистотом и једноставношћу, а у народном веровању добија улогу предсказатеља, па се управо за њу везује чувено чупкање латица уз речи „воли ме, не воли ме”.

Иако скромног изгледа, бела рада је дуго имала место и у старој народној медицини, нарочито у препаратима за ране, у напицима од листа и корена за разређивање крви, као облога за отоке и чвориће.

Овај цвет је задржао своју савременост, као симбол једноставне лепоте, ведрине и трајности која не зависи од раскоши, већ од препознатљивости и сталног присуства у човековом окружењу. У Етнографској збирци Народног музеја Краљево налази се стакленa кригла, настала с почетка 20. века, са ручно осликаним цветовима овог скромног цвета непролазне лепоте, а њену фотографију можете погледати у коментару објаве.

На данашњи дан, 1. маја 1950. године, основан је Народни музеј Краљево, a један од његових оснивача и први управник био ...
01/05/2026

На данашњи дан, 1. маја 1950. године, основан је Народни музеј Краљево, a један од његових оснивача и први управник био је проф. Милорад С. Јовић, чији је предани рад обележио прву деценију установе, када су формиране готово све музејске збирке. Његов рад пун посвећености и искреног поштовања према наслеђу, фундирао је институцију која се више није могла оспорити, имајући пред собом циљ који је сам дефинисао у програмском писму као „остварење важне репрезентативне установе”. Иако је радио готово сам у тек основаном и скромном музеју у унутрашњости, он ниједног тренутка није сумњао да је поставио темељ једне велике културне установе, нити је губио ентузијазам. И више од тога, проф. Милорад С. Јовић је сматрао је да је Краљево пре оснивања Музеја било само тачка на мапи Србије, а да тек са оснивањем Музеја, Краљево постаје град са историјом, памћењем и смислом. Односно Музеј је једна врста мере специфичне тежине његове баштине.

У осмој деценији свог постојања Народни музеј у Краљеву је израстао у значајну установу у области заштите, бриге и презентовања богатог наслеђа које чува у својим збиркама. Са 26 запослених, решеним просторним и технолошким потребама, он је модерна и динамична установа, која активно учествује у културном животу Краљева и представља га у најбољем светлу у ширем окружењу. Са друге стране, Народни музеј Краљево је и једнa од важних установа културе у Србији, која је у више наврата својим великим пројектима, успешно представљала земљу у иностранству. Бројна признања илуструју његов рад и позицију у културном животу Србије.

30/04/2026

Једна од најлепших краљевачких кућа, кућа Петра Богавца, подигнута је у Улици цара Лазара. О самој кући, али и о Богавчевом завештању говори вам историчар уметности Јелена Марковић, секретар Званичне интернет презентације Народног музеја Краљево.

Петар Богавац је био краљевачки трговац, банкар, народни посланик и сенатор, али и задужбинар и добротвор. Рођен је у Са...
29/04/2026

Петар Богавац је био краљевачки трговац, банкар, народни посланик и сенатор, али и задужбинар и добротвор. Рођен је у Савову, у студеничком крају, 1870. године. Трговачку школу је завршио у Краљеву, у ком је 1890. отворио самосталну трговинску радњу. Осим трговином, бавио се и банкарством и политиком. Био је један од оснивача и председник Краљевске привредне банке, основане 1912. године. Током аустроугарске окупације, заједно са супругом Бисенијом, успео је да сакрије књигу залога ове банке, омогућивши обнову њеног рада након рата.

Богавац је био присталица Народне радикалне странке. Први пут је за народног посланика за Чачански округ изабран 1894. године, а на овом положају је био све до 1908. године. Две године касније изабран је и за председника општине. Био је изабран и за посланика Уставотворне скупштине Краљевине СХС, а током двадесетих и тридесетих је више пута биран и за народног посланика у скупштини ове државе. Врхунац његове политичке каријере је био избор за сенатора 1938. године.

Помагао је рад бројних удружења и организација, попут краљевачког пододбора хуманитарног друштва “Кнегиња Љубица”. За свој допринос у друштвеним пословима одликован је Орденом Белог орла V реда. Преминуо је 19. фебруара 1941. године у Краљеву, а својим тестаментом је кућу у Улици цара Лазара оставио Трговачкој омладини Краљева. Наредних деценија су у њој биле смештене разне омладинске организације. Године 1997. донета је одлука којом се кућа Петра Богавца изузима из власништва Општине Краљево и додељена Секретаријату Министарства унутрашњих послова. Данас је у Богавчевој кући краљевачко седиште Безбедносно-информативне агенције.

Да ли сте знали да је докторка Софија Љешевић, родом из Самаила код Краљева, играла важну улогу у друштвеном животу Пожа...
28/04/2026

Да ли сте знали да је докторка Софија Љешевић, родом из Самаила код Краљева, играла важну улогу у друштвеном животу Пожаревца? Рођена је 30. септембра 1882. године. Студије медицине је започела у Паризу, а довршила у Лилу 1909. године. Годину дана у току студија провела је на пракси код Ивана Павлова у Санкт Петербургу. Године 1911. почела је да ради као лекар у окружној болници у Пожаревцу и примљена је за редовног члана Српског лекарског друштва. Након рада у јагодинској болници враћа се у Пожаревац, где је радила као приватни лекар између 1922. и 1939. године.

Софија Љешевић је била врло активна у друштвеном животу Пожаревца. У овом граду је основала Домаћинску школу, а била је и председница Обласне организације Женског покрета. Докторка је допринела и оснивању обданишта, поликлинике са купатилом и диспанзера за одојчад и мајке. Радила је и као хонорарни наставник хигијене. Новчано је помагала пожаревачко позориште, у чијем је Управном одбору била. Докторка Љешевић је била и чланица Црвеног крста. За време окупације у Првом светском рату помагала је чланицама Кола српски сестра у изради тзв. “заставе ослободиоцима”, које су Пожаревљанке везле у тајности и којом су дочекале српску војску 1918. године. Била је носилац више одликовања: Сребрне медаље за храброст, Крста Црвеног крста Србије и Ордена Светог Саве V реда.

Уочи избијања рата у Југославији постављена је за шефа дечијег одељења у Дому здравља, али је пензионисана 1942. године. Иако је на њено имању одржана окружна конференција КПЈ о подизању устанка, нове власти су докторку Љешевић 1946. године осудиле на 10 година затвора са принудним радом и губитком грађанских права, под оптужбом распиривања националне мржње. Након истека казне вратила се свом послу. Радила је на Косову, у сеоској амбуланти у месту Добра Вода код Клине. Преминула је у Бањи Ковиљачи 7. априла 1970. године.

Address

Трг Светог Саве 2
Kraljevo
36000

Opening Hours

Monday 06:30 - 14:30
Tuesday 06:30 - 20:00
Wednesday 06:30 - 20:00
Thursday 06:30 - 20:00
Friday 06:30 - 20:00
Saturday 09:00 - 13:00
Sunday 09:00 - 13:00

Telephone

+38136315350

Website

Alerts

Be the first to know and let us send you an email when Народни музеј Краљево posts news and promotions. Your email address will not be used for any other purpose, and you can unsubscribe at any time.

Contact The Museum

Send a message to Народни музеј Краљево:

Shortcuts

Share

Category